Crossroad Blues

Uđi, stranče

Prođi kroz kapiju, imaš moju dozvolu. Slobodno kroči maglom međ’ spomenike, dopusti žicama (strings) gitare  i treperavom Johnsonovom glasu

“I went to the crossroad / fell down on my knees / Asked the Lord above "Have mercy, now / save poor Bob, if you please”…”

da te opiju, ritmom i harmonijom hipnotišu i povedu ka središtu, gde svi oblici magije spajaju

“…Didn't nobody seem to know me / everybody pass me by / Mmm, the sun goin' down, boy / dark gon' catch me here / oooo ooee eeee / boy, dark gon' catch me here…”

Tamo odaberi kojoj od njih ćeš dopustiti da te obuzme. “Osvetom Vudua” nudi ti se sve. Iz šešira Maura Bosellija smo dobili mešavinu različitih narativnih oblika, ritmova i opšteg ugođaja…Zagora, jednom rečju. Daleko od toga da se ovim elementima nudi nešto novo. Štaviše, skoro svaki je dobrano obrađen u serijalu ( i stripu ili pop-kulturi uopšte).

Vudu kao religija i centralna tema priče, na primer, je već upotrebljen 1973.godine u epizodi “Vudu!” koju su potpisali Guido Nolitta (videli smo već njegov “The Red Sand” u prethodnoj knjizi) i crtač Franco Bignotti. Po uzoru na miskoncepciju vudua kao dijabolične underground religije u popularnoj kulturi, pretežno u filmu, Nolitta ga koristi kao bitan element stvaranja tada već klasičnog (njemu posebno dragog) horror ugođaja. Veštičarenje, vudu-lutke, zombiji, jezivi rituali i sve ostale “divote”  koncepta. Naravno, Nolitta ne bi bio Nolitta kada bi horror bio sam sebi dovoljan za nošenje cele priče. Ono jeste u prvom planu, naglašeno na naslovnicama kao glavnina radi stvaranja “mamca” mladim čitaocima, ali ustvari zauzima možda jednu trećinu cele priče. Pravo težište je na haitian vodou kao kulturno-istorijskom događaju. Mladom čitaocu je predstavljen Haiti s početka 19. veka i ropstvo koje je tada bilo na izmaku u tom delu Novog Sveta. Akcenat je, dakle, na vuduu kao religijskom kutku u kojem se porobljeni crnci sa obližnje plantaže mogu vratiti svojim korenima, čovečnosti, časti i prividu slobode što vremenom, otprilike po Zagorovom dolasku, budi buntovnički duh u njima koji će rezultirati borbom i na kraju izborenom slobodom.

 

Ropstvo i borba za slobodu su još od najranijih Zagorovih epizoda postali jedna od ključnih tema serijala. Usko su vezani za samu ideju Darkwooda, ideala međurasnog suživota i tolerancije, univerzalnog pojma jednakosti i pravde, čega je Zagor simbolički predstavnik. Tako je, malo po malo, Nolitta uveo tu temu u anale serijala, preko nje dao Zagoru sve šire aspekte lične misije provođenja univerzalne pravde u periodu izopačene perspektive iste. Počelo se sa malim indijanskim plemenom na prinudnom radu u rudnicima zlata, nastavilo sa prodavanjem otetih crnaca ili kineza u roblje, kulminiralo u beznadežnoj borbi Seminola i negde usput sa težišta na Zagorovoj plemenitosti i herojstvu prešlo u tragičan ton koji je pripovestima davalo prelepu, večnu i poetičnu crtu u kojoj je šumski čovek u čudnoj crvenoj majici dobio daleko dublji smisao. 

“I went to the crossroad / fell down on my knees / Asked the Lord above "Have mercy, now / save poor Bob, if you please”…”

Obećanje dato dijaboličnim naslovima je faktički ostalo samo na koricama. Čak su i zombiji koji se pojavljuju u finalu priče nedavno upokojeni robovi koji upadaju na plantažu svojih tlačitelja i ubica radi osvete, selektivno i demonstrativno. Nije bilo previše vrisaka, prikradanja iz mraka, trilera senki  i sličnih tematskih šablona. Poenta ideje o slobodi je ta koja je snažna i efektna. Poenta i emocija koja je prati.

Ali budući da govorimo o Zagoru kojem horror bukvalno kumuje, sada smo već i ovom edicijom došli do tačke kada je suvislo spomenuti njegov uticaj po prirodu serijala. Živih mrtvaca svakako nije falilo, čak i ako izuzmemo vampire Rakosija i Yleniju Vargu, keltskog druida Kandraxa, Vukodlake, mumije, sablasti, hodajuće kosture i slične Universalove lepotane. Zombiji kao hodajući leševi-jedači ljudskog mesa pojavili su se nekolicinu puta, prvi put u punom sjaju tek u “Prokletom blagu” Tiziana Sclavija i Galliena Ferrija (sa Sclavijevim pisanjem ćemo se upoznati u nekoj od sledećih knjiga. A crtežu “tate” Ferrija smo se divili u prethodnoj knjizi pod naslovom “The Red Sand”), gde su nam upriličeni isključivo radi izazivanja bolesno prijatnog osećaja čiste jeze karakterističnoj samo za priče klasičnog štiha. Izašli su iz senki potpalublja starog fantomskog broda i tiho se približavali  prestravljenom Duha sa Sekirom. Sukob je bio kratak ali psihodeličan, stravičan, tesan,  neizmerno napet, beznadan i od onih koji se urezuju za svagda u čitaočevo sećanje.

“…mmm, the sun goin' down, boy / dark gon' catch me here…”

Ono šta je najbitnije, puni efekat strave beše postignut poštovanjem klasičnih kanona: dijabolična pretnja je apstrahovana, izvedena presažeto da bi se čitaočevi apetiti zadovoljili, ali dovoljno dugo da se potpuno okusi, uklonjena pre nego što je odnos snaga između armije mrtvaca i Zagora konkretno predstavljen. Stari zagorovci će primetiti slične komponente kod tih zombija iz “Prokletog blaga” i ove Bosellijeve “Osvete Vudua” – gusarsko poreklo.

Gusari su u Zagoru tek redovna zakuska. Horror i naučna fantastika su vazda imale svoju publiku i nestvarno ležale serijalu, robovlasništvo i rasizam su ožiljci sistema koji će avanturu da začine moralnim pitanjima i davati joj dublji smisao, akcija i komedija su toliko deo svega da su nezaobilazan faktor, ali gusari… Oni su jedini koje je Nolitta koristio da bi avanturističkom žanru dodao čistog avanturističkog žara. Zaobilazila se i istorija, i logika. Posredi je uvek bila ljubav prema egzotičnim morskim avanturama, skrivenim blagima, istrošenim kartama sa čuvenim “X” ispod kakve palme na ostrvu u obliku kostura i neopisiva pasija prema “mozak na pašu” pričama. Kada na sve te klasične motive dodate Nolittin dar za poetski izražaj dobiješ...punu emociju…čiji odjek i dalje ispunjava fanovske liste najlepših ili najdražih priča u serijalu. Ništa naivluk. Samo emocija. Nolittina ljubav prema avanturi koja je bila toliko snažna da je uspeo njome da zarazi i sve nas koji smo došli u dodir s njome. Čak i kasnije pisce: Sclavija, Toninellija, Bosellija, Burattinija, Bosellija i tako dalje redom.

Ne može se reći isto i za romantičnu stranu Zagorovog života. Igrom slučaja, u ovim prvim trima knjigama naše edicije smo te upoznali sa četiri najvažnije i skoro pa i jedine Zagorove ljubavi u istoriji serijala. Dama u nevolji, vala, nikada nije falilo, kao ni dama čiji seksipili (baziran više na klasičnom šarmu nevine devojke krupnih oka nego na pravom seksipilu) na neki način nose epizodu…ali da se Zagoru posreći sa nekom od njih je nešto veoma, veoma, veoma retko. Frida iz “The Red Sanda” (naša druga knjiga) je prvi led na čije se lomljenje Nolitta jedva usudio tek nakon sto i kusur brojeva. Prva Zagorova ljuba, po mnogim fanovima jedina “prava” i dostojna junaka iz Darkwooda. Sa Virginijom iz “Morske strave”, ljupkom Fishlegovom nećakom, se uglavnom sve svodilo na simpatično ljubakanje pri slučajnom susretu ako bi neka nevolja Zagora odvukla na palubu broda “Golden Baby”. Nju, uglavnom, viđa “svake prestupne”, a Frida je morala na svoju drugu pojavu da posle nedaća sa Kiowama Winter Snakea da čeka punih dvadeset godina i, iako ljubav između nje i Zagora još uvek plamti, u drugom susretu je silom prilika frcalo manje varnica pa je status njihove “veze” još uvek nejasan. Do “Osvete Vudua” te dve devojke su jedine vredne pažnje po pitanju romanse. Čemu takvo izbegavanje? Mislim da Zagorov odgovor na kraju ove avanture možemo savršeno da asimiliramo narativno-metodološkim razlozima: stalna žena bi narušila previše nosećih komponenti serijala, a redovne kratkoročne devojke bi bile kontradiktorne slici Zagorovog davno definisanog karaktera kojeg se autori drže već pola veka, smelo odolevajući težnji ka prilagođavanju vremenu.

Ako izuzmemo Bosellijeve sitne varijable…

Rhapsody that became a blues

Nakon svega šta smo iskopali iz duge i bogate istorije serijala i bacimo pogled na “Osvetu Vudua” zaista je teško reći da je Boselli bio tematski inovativan. Ali je zato sve pojedinačno pomerio za nekoliko značajnih lestvica.

Vudu ne samo da je ostao kao događaj kulturno-istorijske vredosti, ovoga puta smo se umesto haićanskoj posvetili luizijanskoj struji, nego je iskoristio sve ostale narativne kapacitete. Osim ritualnih plesova i pesama, društvene polarizacije između elitnih belaca i siromašnih crnaca, istorijski elaboriranog preciznog prikaza Luizijane s početka 19.veka i još jednog uspešnog Zagorovog vandarkwoodskog poglavlja dobili smo odličnu upotrebu metafizičke strane vudua.

Pre svega, u svrhu što boljeg dočaravanja vudu-atmosfere, upoznaćemo likove koji likom ili imenom aludiraju na neke tipske elemente vudu-mitologije. Criminel će nas podsetiti na jedno od brojnih imena Barona Samedija, gospodara groblja, kojem je i fizički vrlo nalik,Gris-Gris je nazvan po vudu-talismanu, Nolittin lik Guede’ je imenjak porodice Loa of death and fertility (kod Nolitte samo simpatični i komični predstavnik Haitija, kod Bosellija obavezna pojava na prelazu između života i smrti), Ton-Ton -simpatični pevač sa Lasalleove zabave- je dobio ime po haićanskoj mitološkoj frazi Ton-Ton Macoute koja znači “Bogey Man”, laguna svojom magijskom svrhom prizivanja Carrefoura (osim što krije mrtve gusare sa “Pridea”) vrlo moguće aludira na Ville au Camp tj. podvodnom carstvu Loa (underwater capital of the Loa), Kapetan Zombi s druge strane aludira na jedan od najpoznatijih horror oznaka vudua i tako dalje…Takođe, baš kao u slučaju haićanske avanture, izazvano aktuelnim problemom ropstva i samim tim i problemom nacionalno-verskog identiteta razvija se underground grupa crnaca pod imenom Vlandingues koji u činu osvete napadaju elitnu klasu belaca-robovlasnika pribegavajući zasedama, pljačkama i, na koncu, crnoj magiji Vudua.

Ropstvo u ovoj Bosellijevoj priči nije centralna tema kao u Nolittinom slučaju, ali je pitanje koje se stalno proteže kroz dijaloge u svrhu dramskog okidača i moralnih karakterizacija pojedinih likova. Čitaocu će biti potrebno da pređe samo desetak strana Zagorovog i Čikovog boravka u Lafayetteu da bi se u detalje uhvatila klasna polarizacija i društveno-istorijska slika Luisijane. Aristokratska grupa belaca poput Erica Lassalea je superiorno pozicionirana u odnosu na crne sluge i sluškinje, domare, lokalne muzičare, malograđane i fizičke radnike čija odeća, ponašanje i držanje govore više od hiljadu reči. Pored toga, postojanje underground grupe poput Vlandinguea nam jasno stavlja do znanja kako je razlog za kolektivni bes prisutan i motivaciono snažan te nam dovoljno govori o celoj situaciji. Ali, ponavljam, iako je detaljno i snažno prikazana, društveno-storijska slika Luisijane funkcioniše samo kao dramska podloga. Slično možemo reći i za temu gusarstva. Haiti i Luisiana su mesta na kojima su pirati uvek bili “kod kuće”. U “Osveti Vudua” je ono već vezano za prošlost, pa je pored obogaćivanja priče lepo iskorišteno i za nadogradnju likova i odnosa među njima. Saznajemo da je Eric Lassale (grafički kreiran prema glumcu Clarkeu Gableu) bio jedan od gusara čuvenog Jeana Laffitea (cca 1780 – cca 1823), kasnije i da je svoje bogatstvo izgradio na izdavši i njega i drugare sa “Pridea”, da je nekada bio u vezi sa Marie Laveau koja je pukim slučajem izmakla izdaji i krvoproliću. Scena je postavljena! Horror dobija egzotičnu primesu a istorijska i alternativno-istorijska podloga drže celu priču dovoljno blizu stvarnosti da čitalac ne očekuje koliko daleko priča može da ode. Slično mešanje horrora sa vuduom i gusarima ćemo naći u čuvenom naslovu Tima Powersa “On Stranger Tides”, lako je moguće da je taj klasik privukao pažnju i našem Boselliju i delimično ga inspirisao.

U celom tom klupku likova, najkompleksniji i najharizmatičniji lik je već spomenuta seksipilna “mambo” Marie Laveau, koju je Mauro Laurenti kreirao po liku top-modela Naomi Campbell. Za primetiti je da je Bosellijeva autorska koncentracija bila najviše na njoj pošto se prožima kroz sve žanrovske  sfere njegove naracije i jednako je efektna i harizmatična u svakoj od njih. Nepredvidiva koliko i lepa uspeva da zaintrigira čitaoca od prve do poslednje stranice. Na samom klišeiziranom horror prologu (groblje, mrak, kiša, spodoba u mantilu i kapuljači koja izgledom aludira na smrt,jezivo ubistvo grobara koji je dobio dovoljno prostora da pobere simpatije čitalaca) Marieina lepota dovodi do zbunjole u toku otkrovenja, nakon slike koju onako surovo ubistvo pijukom u vrat, jeziva kreatura na groblju i uopšteno mračne scenografije groblja mogu da nam predstave. Ceo njen lik intrigira primamljivom složenošću: kontrast između lepote i zla, neoprostivo zlo i lična tragedija koja ju je motivisala, pa opet neoprostivo zlo i tragedija njenog naroda (ropstvo) kao motivacija, dela koja čini i šarm i seksipilnost kojima zrači dok ih čini. Na njoj se simpatije i antipatije kod čitalaca samo smenjuju, osciliraju iz strane u stranu.

I haven't got no lovin' sweet woman that /

love and feel my care

Ironični Boselli tu ne staje sa igranjem. Rušeći jednan šablon kontrastom između Marieine pojave i scenografije, nekoliko strana kasnije će nam na isti način predstaviti i lepu plavušu Gambit, tipsku i vizuelnu suprotnost od Marie (poželjna čitaočeva reakcija – u ovom slučaju strah od mračne kreature- se kao i uvek kanališe kroz Čika). Baš kao i ostali likovi koje Boselli obrađuje, Gambit ne jede prostor statičnim predstavljanjem već dopušta samoj priči da to uradi bez da se ičim remete događaji. Izdvojio bih sjajan momenat čitanja tarot karata u kojoj ona i Marie indirektno odmeravaju snage kao dva narativna elementa. Gambit upada sa Čikom na žurku među južnjačke aristokrate i maltene svim likovima “krade” scenu zahvaljujući svojoj lepoti, duhovitosti i harizmi. Taman kada smo pomislili da će se tim tonom nastaviti, mistična strana Marie Laveau stavila se u superioran položaj naspram Gambitine ljupkosti i podseća čitaoca na zlokoban ton “Osvete Vudua”. Sjajna položajna interakcija dva važna ženska lika i smenjivanje balansa u toku cele priče, čime se naša pažnja drži do samog kraja. Kada spominjemo interakciju među likovima, za naglasiti su sjajni i komični dijalozi između Zagora, Čika i Digging Billa u raznim scenama, najuočljivija u  sceni koja je usledila neposredno nakon prologa na groblju. U tih desetak stranica se tri principijalna lika predstavljaju vizuelno-tipski (Laurentijev sjajan osećaj za govor tela), karakterno (Zagor strpljivi i iskusni heroj-tutor, Chico večito nervozno gunđalo i nosilac komičnog štiha, Digging Bill odraslo dete sa nerealnom dozom optimizma i odlučnosti) i dijaloški inteligentno, domišljato i nadasve duhovito. Zagorovski fandom te karakakteristike inače naziva “nollitianity” i Boselli ih je na zadovoljstvo mnogih fanova tradicionalnog Zagora sasvim lepo prisvojio u svoj stil pisanja i dao na svom štihu. Na primer, u “Osveti Vudua” međusobno upoznavanje, zadirkivanje, pošalice i manifestovanje individualnih karakteristika traju kroz celu priču i time scenario dobija na fluidnosti, savršeno balansirani sa heavy ton glavne tematike.

Stvaranjem i realizovanjem te interakcije među junacima priče, kao i akcenat na istorijskoj podlozi, horror i prisustvo magijskog su u prvoj polovini priče delimično zapostavljeni radi docnijeg šoka pri povratku istome (Zagorova smrt). Kratka podsećanja su bila u kratkim scenama poput Gambitine introdukcije i Marieinog gatanja u karte, ali je ipak kreirana varka da je posredi još jedna klasična avanturistička priča s osvrtom na temu Luizijane s početka 19.veka. No, kada se Zagorovom smrću stvori paralelizam sa dijaboličnim prologom i povratak kompletne priče na nultu fazu vudu (“S tvojim dopuštenjem, Barone Samedi, Gospodaru groblja”) i zombi (vaskrsnuće mladog Jacquesa Lassalea-vaskrsnuće Zagorovo) tematike, događaji počinju da poprimaju vratolomnu brzinu i priča doseže nove nivoe: od scene u imaginarnom carstvu Songhaya (koje je inače uništeno krajem 16.veka) pravedni Duh sa Sekirom ulazi u novo poglavlje.

“…You can run, you can run…”

Manje-više vam je jasna priča o Zagoru. Kažem “manje” za vas koji još uvek niste čitali origins Duha sa Sekirom u čuvenoj dvodelnoj Nolittinoj priči “Zagor priča…” ili Burattinijevu nadogradnju u “Darkwood Year Zero”. “Zagor priča…” nam je otkrila emotivni uzrok ideala koji će jednog mladića po imenu Patrick Wilding na kraju dovesti do uzdizanja u Zagora i mit o Duhu sa Sekirom. Budući da će te epizode dobiti svoje mesto u ovoj ediciji, ostaviću vas još malo u blaženom neznanju. Za sada je dovoljno da znate da je simbolika univerzalne pravde koju lik i njegovo delo nose zahvatila mnoge horizonte moralnog i etičkog i to smo već delimično prošli kroz prethodne dve sveske, kako samim pričama tako i uvodnicima. Ipak, ta simbolika je uslovljena harizmatičnošću lika kao ljudskog bića, čoveka koji postoji i dela unutar jednog momenta istorije čovečanstva i unutar ljudskih granica s neophodnim hero-varijablama. I pored svih izleta u svet nemogućega, posredi je junak iz jednog izmišljenog Darkwooda u Americi s početka 19.veka. Izolovan vremenski, lokaciono i opsegom. Čovek, jednom rečju. Značajan pomak se desio 1988. godine kada ga Tiziano Sclavi u “Demonu ludila” dovodi u vezu sa Manituom, indijanskim božanstvom. Taj je kontakt, iako blešteća medalja za dotadašnje Zagorovo junaštvo i simboliku, ipak imao uticaja samo na tu jednu (prelepu i mind-blowing) pripovest. Tek će Mauro Boselli u priči “Crni Plamen” iz 1991.godine i “Crnoj duši” iz 1996. iskoristiti i razviti taj Sclavijev one-shot koncept Duha sa Sekirom kao Borca Dobra unutar indijanske mitologije radi preporoda lika i izgradnje jedne nove, velike slike mita o Duhu sa Sekirom. U međuvremenu je 1995.godine, u priči “Sedam Gradova Cibole” u svoje kazanče dodao  Zagorovu predodređenost za borbu za pravdu preko krvne linije koja se proteže milenijumima unazad : ukazuje nam se Zagorov predak i dvojnik (samo sa bradom) Pahana – mirotvorac iz doba drevnih civilizacija Atlantide i Mua koji je kod indijanskog plemena Hopi štovan kao polu-božanstvo. To je rezultiralo redefinicijom Zagora koju smo dobili i u “Osveti Vudua” devet meseci posle.

Ta nova definicija je vezana za problem uticajnog opsega Duha sa Sekirom, gospodara Darkwooda i polu-boga. U Darkwoodu, on je više od mesa- divinitet, pravednik, zakon, heroj, simbol. Van njega, ta titula i ime gube svako značenje jer je pisac primoran da Zagora “spusti” na više ljudski nivo, uglavnom čineći ga ravnopravnim pripadnikom grupe i podređenim lokalnim zakonima. Time se Zagoru kao liku oduzima narativni identitet, prepoznatljivost. Stoga će Boselli da pribegne prilagođavanju i Zagoru dati novi divinski self, legitimitet i nadležnost. U Luisijani, pripisuje mu se autoritativnost jednog od glavnih lokalnih božanstava – Damballaha. Ta ideja nije jednokratne funkcionalnosti, niti je tek jedna zgodna dosetka prebacivanja Zagorovog duhovnog identiteta od regije do regije čisto da bi se njegova mističnost održala. Ona je deo jedne veće konstrukcije koja se u “Sedam gradova Cibole”, “Osveti Vudua” i “Crnom plamenu” tek počela izgrađivati i od koje još uvek vidimo samo delove (o tome ćemo kasnije da pričamo). Simbolizam Zagor- Damballah uspostavlja novu dimenziju njegove univerzalnosti, izjednačavanje pojma heroj u više kulturnih, verskih, nacionalnih i uopšteno ljudskih perspektiva te povezivanje istih upravo posredstvom hero-faktora koji ne zna za političke granice, razlike u jeziku i religiji nego je na svakoj tački sveta sveprisutan i apsolutno plemenit. Zato će na kraju, na finalnom okršaju u laguni krcatoj zombijima, Zagorova pojava biti spektakularna, potpuna, punokrvno herojska kako likovima na sceni (i dobrim i lošim “momcima”) tako i samom čitaocu. Vratio se izgrađen, potpun.

Ali Zagor kao utelotvorenje Damballahovo ne počiva samo na Bosellijevoj ideji nadogradnje lika ili na Marieinim tvrdnjama pod napadima ludila. Ima tu nešto više. Mnoštvo stvari se poklapa sa originalnom vudu-mitologijom, kao i njenom popularnom verzijom. Skoro sve šta je Boselli ubacio ima svoje zašto, pažljivo je složeno i detaljno elaborirano.

“…You can run, you can run…”

Koristeći miskoncepciranu sliku iz pop-kulture po kojima se dve kuće ili nanchons vudu duhova–Rada i Petro- dele na dobro i zlo poput hrišćanskog raja i pakla, Boselli na “dobre momke” šalje Petro Loa Maitre Carrefour-a, gospodara raskršća (master of the crossroad) između života i smrti koji je na globalnom nivou sinkretizovan sa satanom, a s kojim će Zagor imati finalni okršaj u “Morskoj stravi”[3]. Zagor i Carrefour su perfektno postavljeni na dvama simbolički sukobljenim stranama i simbolizuju još jednu od večnih borbi između Dobra i Zla. Pored toga, zgodna je “koincidencija” da je, kao Maitre Carrefour sa nečastivim, Damballah sinkretizovan sa Svetim Patrickom (known as the "Apostle of Ireland") što će se zgodno poklopiti sa Zagorovim pravim imenom ( Patrick Wilding ) i njegovim irskim poreklom. Prisutno je i poklapanje kod opisnih karakteristika - kao što Zagor leti drvećem sa lijane na lijanu, tako je Damballah Sky Father; kako Zagor na rasistički, verski i nacionalno podeljenom području poziva na mir, razum i toleranciju tako Damballah vlada umom, intelektom i kosmičkom ravnotežom (mind, intellect, and cosmic equilibrium); Damballah je, osim sa Svetim Patrickom, sinkretizovan i sa Mojsijem koji je između ostaloga oslobodio jevreje iz lanaca ropstva što je, kako smo videli, jedan od glavnih Zagorovih “navika” unutar borbe za pravdu; Na toj tački moje verovanje u slučajnosti staje. Previše je tih nimalo nebitnih detalja leglo na lik i glavne komponente serijala (i to na onim na čijim će razradama Boselli zahtevati u svojim docnijim radovima) a da mislim kako Boselli nije pri kreiranju scenarija i istraživanju teme koju obrađuje nije zloupotrebio sličnosti jednog vudu entiteta i glavnog lika serijala. Pitaću se međutim da li je i prisustvo dvaju žena oko Duha sa Sekirom takođe rezultat tog istraživanja, primena naučenog gradiva na scenario. Naime, po priči Marie Laveau, Zagor i Marie su po svom duhovnom identitetu (Zagor kao Damballah i Marie kao kraljica Songhaya) predodređeni da budu supružnici i među njima dvoma se oseti baš jaka hemija. S druge strane, tu je jednovečernje ljubakanje i maženje sa Gambit, devojke avanturističkih i moralno ne previše čistih navika (pored svih naših simpatija prema njenom liku). Ne bi bilo iznenađujuće da je to Bosellijevo igranje sa vudu-mitologijom i na narativnoj bazi. Zagor sa dve takve žene oko sebe bi se poklopilo i sa činjenicom da je 1) Damballah imao suprugu pod imenom Ayida-Weddo - loa plodnosti, duga, vetra, vode, vatre i zmija -  sa kojom možemo bez problema da povežemo našu šarmantnu“mambo” i 2) da je imao konkubinu pod imenom Erzulie Fréda – duha ljubavi, lepote, nakita, plesa, luksuza i cveća – koju karakterno ne možemo previše da razlikujemo od Gambit. Da li je moguće da se Boselli zabavio i na tom polju?

“…tell my friend-boy Willie Brown…”

Ono šta je još teže poverovati je fluidnost kompletne radnje od korice do korice, nakon svih stvari koje smo nabrojali. Divinski oreol oko Zagora neće otići u dubiozu, niti jedna emocija neće otići u patetiku, ni jedan momenat neće primiti toliku težinu zbog koje će čitalac stati na trenutak i usporiti čitanje. Sve je komplikovano i zapetljano, a opet neverovatno jednostavno i relaksirajuće. U jedno jedino delo od 180 strana, Boselli je ubacio sve žanrovske dragulje serijala koji se tipski znatno razlikuju jedni od drugih. U muzici, samo bi jedan kompozicioni oblik u stanju da toliko tema i ritmova da iznese kao jednu celinu: rapsodija. Njome bismo manje-više mogli krstiti celu ovu epizodu (a nju kao minijaturnog raprezentanta celog serijala) jer se teme horora, ropstva, istorije, romanse, gusarstva, folklorne mitologije, trilera i mistike spontano smenjuju jedna za drugom i jedna unutar druge činivši tu jednu celinu. Sve, naravno, uz izvrsnu scenografiju, bilo da govorimo o egzotičnosti jedne močvare, raskoši južnjačkih vila, karakternog i vizuelnog šarenila sporednih likova, sjaju i mraku koji se znaju smenjivati unutar bogataških odaja, užasu i epičnosti hodnika drugog sveta, veličanstvenosti afričkih palata ili mizernosti trošnih seoskih koliba. Četkica Maura Laurentija jednako je izražajna i u apstraktnom prikazu užasa, arhitektonski preciznoj gradskoj sredini, emotivnom izrazu i komičnoj urnebesnosti. U inače statičnim scenama njegova ruka nalazi dinamiku u sitnim pokretima, uglovima “kamere” ili igrama senki. Stilski je ispoštovao statičnost tradicionalnog italijanskog izraza (i Ferrijevog stila) ali je uspeo i da da oduška svojoj umetničkoj težnji ka ekspresionističkome. Svaki tematski aspekt unutar “Osvete Vudua” je prikazan jednakom snagom i efikasnošću, na način da naše oko neće uopšte osetiti pregršt tih vizuelnih i atmosferskih skokova. Maestralnost u crtanju žena da i ne spominjemo. Reklo bi se da Boselli nije mogao da izabere boljeg crtača za ovu priču, doslovno parnjaka u manijačkoj veštini uklapanja toliko elemenata u jedan savršen tok. Što je najbolje, meni lično ne može da padne na pamet epizoda koja toliko prikazuje suštinu celog serijala i Zagorovog lika uopšte. Sav ovaj trud Maura Bosellija i Maura Laurentija ne bi bio u ovoj meri efikasan da Duh sa Sekirom nije toliko prilagodljiv svim žanrovima, njihovo ukrštanje ustvari gradi tu njegovu jedinstvenu čaroliju, pripovest složene podloge a avanturističke jednostavnosti. Muzika koja prati više pravaca i u kojoj ritam-sekcija razmenjuje mnoštvo raznolih frazeologija a na neki način ostaje uvek u tom jednom, jednostavnom ritmu i dubokim pečatom umetničke duše. To onda nije rapsodija već čisti bluz. Duša koja nam se otvara u pravilnom pulsu i prostoj harmoniji, veseli zveket lanaca i treperava emocija iz ogoljenih prsa…pesma nastala iz plača da mami osmeh, tamo dole, na raskršću.

“…Lord, that I'm standin' at the crossroad, babe

I believe I'm sinkin' down.”

Napisano kao predgovor američkom izdanju Zagora

Zagor n.3 "Voodoo Vendetta"

Epicenter Comics (San Diego)

---

[1] Zagor Regularna Serija br. 92 “Do poslednjeg daha”, br.93 “Vudu!”, br.94 “Noć magova” i br.95 “Zombiji!”

[3] Kao što smo već jednom spomenuli u prvoj knjizi, “Osveta Vudua” je početak minijaturne tematske sage koja se završava u “Morskoj stravi”